ШЕКУЛАР СЕ ИСЕЛИО ЗАХВАЉУЈУЋИ ПОЛИТИЦИ ВЛАСТИ ПРЕМА СЈЕВЕРУ ЦРНЕ ГОРЕ

Веско Давидовић - Фото: Д.Ј.

 ШЕКУЛАР СЕ ИСЕЛИО 

У десет села једва пар стотина житеља

Погрешна стратегија за развој сјеверног региона и небрига друштва у цјелини за наша села довели су до оваквог стања – наглашава Благоје Шарић.

Примјер мјесне заједнице Шекулар најбоље посвједночава да се подручје беранске општине из године у годину суочава са све израженијом миграцијом локалног становништва. Шекулар, који обиухвата села Улица, Мезгаље, Ћетковићи, Орах, Радмушевићи, Лазе, Томовићи, Спалевићи, Булићи и Рмуши је 1961. године бројао 1.564 становника, да би тај број ове године био сведен на свега пар стотина. У шекуларској Основној школи „Вукајло Кукаљ” прије пет деценија наставу је похађало близу 400 ученика, док ове године у школским клупама има свега тридесетак ђака. Мјештани су сагласни да је небрига друштва у цјелини узрочник што се народ из Шекулара одселио у неке друге развијеније средине.

-У Шекулару смо имали пошту, амбуланту, кафане, продавнице, пекару за хљеб, циглану, станицу полиције, а сами смо производили струју. Имали смо јака газдинства, са чувеним сточарима који су на ширим просторима истицани као примјери успјешности. Села су била пуна народа, а школе пуне ђеце. Сада од тога нема ниша. Народ се одселио у неке срећније крајеве, док су све некадашње вриједности уништене.Потребно је урадити стручне анализе како би се дошло до закључка зашто је то тако. Међутим, једно је сасвим сигурно да су погрешна стратегија за развој сјеверног региона и небрига друштва у цјелини за наша села довели до оваквог стања – наглашава мјештаним и пензионисани професор Благоје Шарић.

Са њим је сагласан и Веско Давидовић који наводи да га језа хвата кад крене да упоређује нака минула времена са овим садашњим.

-Нема ђеце, нема момачке и ђевојачке пјесме. Нема веселих кола. Окупљамо се само на сахранама. Једноставно, народ одлази, уз убјеђење да под оваквим условима овђе нема живота. Умјесто живота тишина је загосподарила у нашим селима. Од такве помисли човјека ухвати туга, јер добро се сјећам кад се бројана омладина окупљала на игранкама у Шекулару и кад је скоро свака кућа боројала по десеторо чељади – истиче Давидовић.

И остали мјештани памте нека много боља времена кад је Шекулар био пун радника и узорних пољопривредника.

-Некад су од Берана до Шекулара саобраћали аутобуси и комбији по неколико пута дневно и сви су били пуни путника. Данас путнике превози само један комби, с тим што је и он увијек полупразан. Ођедном све се промијенило. Села су попчела да пропадају упоредо са затварањем фабрика. Тако смо изгубили и радника и сељака. Зато је Шекулар данас ти гђе јесте, на рубу умирања – сагласни су мјештани.

На срушену зграду задружног дома нико главу не окреће

Педесетих година прошлог вијека у Шекулару је постојала пољопривредна задруга, у којој је било упослено од 30 до 70 радника. Задруга је имала фарму од 500 грла ситне и око 70 грла крупне стоке. Имала је и своје воћњаке, пчелињаке, продавницу мјешовите робе, већи број објеката у катунима и за љетње и за зимске потребе. Данас од тога не постоји ништа, а снијежне падавине прије неколико година потпуно су урушиле објекат задружног дома.
- Како је стање у Шекулару најбоље свједочи срушени задружни дом ког нико не покушава да санира. И од дома и од мјештана сви окрећу главу зато смо ту гђе јесмо. А све је могло бити другачије да је држава више водила рачуна о сјеверу Црне Горе - наглашава Веско Давидовић